„Put kojim hodam“

Nisam vam nikada do sada pisala o mojoj velikoj ljubavi – šetnji, odnosno pešačenju. A možda je to baš ono što me najbolje opisuje. Za sve ove godine koliko šetam, pešačim, planinarim… ni sama ne znam koliko sam hiljada kilometara prešla peške, koliko sam planinskih vrhova propela, koliko gradova obišla, koliko zabačenih sela – onih o kojima niko više ne priča, koje niko ne posećuje, osim možda pred izbore. Toliko skrivenih mesta, predivnih pogleda, starih manastira i tihih crkvica… Koliko koraka? Nikada nisam brojala. A i zašto bih? Pešačim jer volim, ne da bih brojala korake i kilometre.

Znam odprilike koliko kilometara ima svaka staza kada njom krenem i to je to. Zaboravim čim je pređem. Jer nije poenta u brojci. Poenta je u osećaju.

Pešačim i po suncu i po kiši, i u jesen i u proleće, u leto i u zimu. Nema lošeg vremena, ima samo loše odeće i obuće. Hodanje mi je najprirodnije stanje, nešto što me pokreće iznutra. Ne volim da trčim, ne volim teretane, pilatese, i sve te osmišljene aktivnosti koje mnogi vole. Ja volim rančić na leđa, udobne cipele i put pod noge.

Snaga hodanja – telo, um, duša

Pešačenje nije samo zadovoljstvo – to je jedna od najjednostavnijih, najprirodnijih i najzdravijih aktivnosti koju možemo da uključimo u svakodnevicu.

Pešačenje nije samo fizička aktivnost – ono je lek. Dok hodamo, naše telo se lagano budi i pokreće: srce jača, pluća se šire, mišići rade, zglobovi se razgibavaju, a mozak – on se čisti. Doslovno.

Za većinu ljudi, idealna dnevna šetnja je između 6 i 8 kilometara – to je sasvim dovoljno da se telo pokrene, da duh prodiše. A kad je telo istrenirano, može mnogo više. Iskusni hodači, planinari i hodočasnici prelaze i 30 do 50 kilometara dnevno, a specijalne vojne jedinice i do 80 kilometara sa punom opremom. Ali ne hodamo svi da bismo obarali rekorde. Hodamo jer nam hodanje treba.

Pešačenje je sloboda u najčistijem obliku.

U njemu nema pritiska. Nema rekorda koje moraš da oboriš. Nema rezultata koje moraš da dokažeš. Nema takmičenja. Samo ti, korak po korak, u ritmu sopstvenog disanja. I to je ono što najviše volim kod šetnje – njenu tišinu, njenu jednostavnost, njenu iskrenost.

Pešačenje je prilika da upoznaš ne samo pejzaže, već i sebe. Da se udaljiš od buke, gužve, od ekrana, od misli koje te preplavljuju. A sve to dok telo jača, srce radi, um se rasterećuje, a ti – iz dana u dan – postaješ snažnija, smirenija, prisutnija verzija sebe.

San koji traje: moj Camino

U poslednje vreme, sve češće osećam jedan put. Nije to još ni plan, ni datum u kalendaru samo davna odluka, osećaj u stomaku, tiho kucanje u grudima. Kao poziv.

Svi putevi kojima šetam godinama –i oni kojima prvi put prolazim i one staze koje poznajem do zadnjeg kamenčića i znam napamet svaki gaz – polako me pripremaju za nešto veće. Kao da mi telo, korak po korak, skuplja snagu i ritam za jedan drugačiji put. Duži. Stariji. Svetiji.

U meni ta misao živi već dugo. Nije se rodila juče, ni prošlog meseca, ni prošle godine. Stoji negde u meni kao svetionik, kao tihi orijentir prema kome idu svi moji putevi, svesno ili ne. Ta ideja da hodam danima, sedmicama, kroz sela i gradove, kroz kišu i sunce, kroz tišinu i umor – odavno je tu. Samo što je ranije delovala daleko. Kao nešto što ću jednog dana. Možda, verovatno, nadam se.

Svakim korakom osećam – sve sam bliža putu čiji plamen u meni gori već godinama- Camino de Santiago –  tom čuvenom hodočašću koje hiljadama godina vodi ljude iz svih krajeva sveta ka Santiagu de Komposteli. Ne isključivo zbog religije. Ne zbog tradicije. Nego zbog osećaja. Zbog potrebe da hodaš dugo. Svaki dan. Da se izgubiš i pronađeš u tom hodanju.

To nije više san koji lebdi negde u magli. Sada je to nešto opipljivo. Realno. Mogu da ga osetim pod prstima kad zavežem pertle. Mogu da ga čujem u ritmu koraka dok gazim staze po Srbiji. Svaka moja šetnja, svaka staza na kojoj mi se ublatnjave pantalone, svaki umor koji me natera da udahnem dublje – sve me to priprema. Ne svesno, ne strogo planirano, nego prirodno, kao što reka zna kuda teče.

Ne pravim još spisak stvari koje ću poneti. Ne brojim još kilometre koje tamo treba preći. Ali znam – biću spremna. Biću spremna jer već jesam na tom putu. Jer je il Camino počeo mnogo pre nego što stanem na njegovo polazište. Počeo je prvo u meni pa po obroncima Srbije, po livadama, planinama, kroz sela gde se čuje samo lavež pasa i crkvena zvona u daljini.

I svakim danom, svakim korakom, ta daleka Španija više nije toliko daleka. Postaje deo mene. A ja deo nje.

Neću još da pričam previše o tome. Ne želim da izgovorom zakucam nešto što još uvek raste. Ali osećam. Osećam  da sve ove moje šetnje,  planinarenja, preskakanja potoka, penjanje po makadamskim putevima i spuštanja niz blatnjave šumske staze – nisu slučajne. Pripremaju me. Umesto maratonskih treninga – ja imam kilometre po zavičajnim proplancima. Umesto programa – ja imam srce koje zna da ide, i noge koje neće da stanu.

Prvi put sam za Camino de Santiago čula… ni ne sećam se tačno kada. Znam samo da je to bilo davno, i da je u pitanju bila knjiga – knjiga koja me je zatekla nespremnu, kao i sve velike stvari u životu. Bila je to priča Paula Koelja, u kojoj on opisuje svoje hodočašće tim putem. Ne sećam se više naslova – izbledelo je to negde među koricama mnogih pročitanih knjiga. Ali ono što nije izbledelo jeste osećaj koji mi je ostavila.

Tada mi je ta ideja delovala gotovo suludo. Hodati stotinama kilometara kroz Španiju, danima bez sigurnog plana, samo sa rancem i verom u put? Nisam znala nikoga ko bi to zaista uradio. Delovalo je kao avantura iz knjige, a ne iz stvarnog života. Ipak… usudila sam se da o tome mislim. Tiho, za sebe. I još tada sam rekla: Ja ću tim putem jednom krenuti.

Nisam znala kada, ni kako, ni s kim – ali sam znala da hoću.

I sada, godinama kasnije, nakon stotina pređenih staza po Srbiji, kada pogledam u nazad, vidim da me put vodi tačno tamo. Svaki pređeni kilometar, svaki trenutak tišine dok hodam sama ili u grupi, svaki vetar u lice, svaki bol u stopalu – sve je to deo tog jednog, velikog hoda koji još nije ni počeo, a u meni traje već godinama.

Ponekad se zapitam – da li ću moći? Ne samo fizički, iako znam da ni to nije lako. Noge umeju da zabole i posle deset kilometara, a kamoli trideset. Rame utrne od ranca, sunce prži, kiša ti se sliva niz potiljak, a pred tobom još dvadeset kilometara. Biće dana kad će mi sve u telu govoriti da stanem.

Ali ono što me najviše tiho brine – nije telo. To je duša. Šta će sve izroniti na tom putu? Šta ću sve sresti u sebi kada ostanem sama sa sobom na tolikom rastojanju? Kada ne bude više signala, ni poruka, ni buke svakodnevice, ni skretanja pažnje? Samo ja i put.

Možda baš zato toliko želim da idem. Jer osećam da tamo negde – ne na cilju, ne u Santiagu, već negde usput – čeka deo mene koji još nisam upoznala. Deo koji samo hoda, ćuti, diše, i zna. Koji ne paniči, ne analizira, ne sumnja. Koji samo ide.

I sve više verujem da me taj deo mene već zove da se sretnemo. Da sam već krenula. Jer kad god se ujutru spremim da idem na neku stazu,  vežem pertle i pogledam nebo, osetim to isto u grudima – onaj poznati uzdah, onu mešavinu uzbuđenja i tihe snage. Iako znam da tog dana ne idem u Španiju, osećaj je isti. Kao da se već uvežbavam da budem ona koja će hodati il Camino.

I zato sada više ne govorim sebi jednom ću. Sad već govorim – idem, polako, korak po korak… i sve sam bliže.

Tišina koja govori najviše

Kada razmišljam o svim mojim šetnjama ne mogu da izdvojim jedan trenutak, jedno mesto, jednu stazu. Bilo ih je mnogo. I svi su mi jednako važni. Neki dani su me dotakli tišinom – ona tišina kad odjednom shvatiš da ti je um potpuno tih, da si u miru. Neki trenuci su me slomili pa opet sastavili – kada sam pomislila da ne mogu dalje, pa sam ipak stala, udahnula, i krenula. Neki pogledi sa visine su me rasplakali bez reči. Neke staze su bile blatnjave, klizave, naporne – ali na njima sam ostavljala delove sebe koje više nisam želela da nosim.

I ne znam kako da ti to opišem. Kako da pretočim u reči ono kad sneg tiho pada, a ti hodaš kroz šumu i čuješ samo svoje disanje. Ili ono kad staneš negde visoko i ceo svet ti je pod nogama, a ti si lagan kao pero. Ili kad naiđeš na crkvu usred ničega, zaključanu, zaraslu, ali znaš da si morao baš tada na nju naići.

Ne znam kako da kažem koliko mi znače ti trenuci, susreti – ne samo sa ljudima, već i sa sobom. Ili možda s nečim većim od sebe.

Zato ne govorim o pripremama. Ja se ne spremam za Camino. Ja ga već živim. U svakom koraku, u svakom danu kada odlučim da hodam. I znam ću jednog dana stvarno krenuti tim putem kroz Španiju, sa štapom u ruci i školjkom na rancu. A znam i da ću tada već biti spremna. Jer srce koje toliko dugo nosi jedan san – ono već zna put.

Tanja Glišić

Hvala ti ako si pročitao/la sve do kraja. Možda i ti imaš neki svoj Camino, možda već hodaš ka njemu a da to i ne znaš. Samo nastavi. Put zna.