Sarajevo: grad koji spaja kulture, sećanja i emocije

Postoje gradovi koje zavoliš jer ih upoznaš. I postoje oni koje zavoliš pre nego što ih zaista razumeš. Za mene je Sarajevo oduvek bilo ovo drugo.

Moja priča sa Sarajevom počinje davno, u detinjstvu, u jednoj dečijoj novogodišnjoj radosti. Te 1984. godine, u paketiću pored slatkiša i slaniša čekao me je mali plišani vuk- Vučko i knjižica „Vučko na Bjelašnici“. Nisam tada mogla baš najbolje da razumem značaj Zimskih olimpijskih igara, ali sam osećala uzbuđenje koje je dolazilo iz tog grada. Sarajevo je tada za mene bilo nešto toplo, razigrano i blisko.

Kasnije sam počela da razumem šta me je zapravo privuklo Sarajevu. Ta mešavina kultura, vera i običaja je ono što Sarajevo čini jedinstvenim. Neki ga nazivaju i Balkanski Jerusalim.

U Sarajevu se osećao dah Orijenta, ali ne kao nešto strano, već kao deo svakodnevice. Bio mi je istovremeno blizak, jer je bio deo iste tadašnje Jugoslavije, i dalek, jer nije bio „moj“ na način na koji su mi poznati drugi gradovi u mom okruženju.

Rat u Sarajevu: kada se detinjstvo sudari sa stvarnošću

A onda je došao rat.

Sve ono što je Sarajevo predstavljalo počelo je da se raspada. Opsada Sarajeva pretvorila je grad u mesto stradanja, a slike granatiranja, poput onih na pijaci Markale, ostale su duboko urezane.

Sećam se tog osećaja- kao da neko ruši ne samo jedan grad, već i deo mog detinjstva. Bezbrižnost, dečije radosti, snove…Razara nasilno, nemilosrdno i uporno. Plakala sam za tim gradom, za tim ljudima i ako nikada do tada u Sarajevu nisam bila niti sam poznavala nekoga iz Sarajeva. Plakala sam jer sam saosećala sa njima.

Iako daleko, Sarajevo mi je tada bilo bolno blizu. Bukvalno sam osećala bol u duši.

Sarajevo danas: grad koji nije izgubio dušu

Danas, kada odem u Sarajevo, vidim tragove prošlosti. Rupe od gelera na fasadama i ožiljci koji svedoče o istoriji.

Ali Sarajevo danas nije grad koji je slomljen.

Na Baščaršiji, među mirisima ćevapa, bureka i toplih pita, uz zvuk fildžana i miris bosanske kahve, život i dalje teče. Sebilj voda i dalje okuplja ljude, turiste i prolaznike.

I ono što najviše ostavlja utisak su ljudi. Muslimani, pravoslavci, katolici. Posetioci iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, Slovenije. Kao da Sarajevo i dalje čuva duh zajedništva koji je nekada postojao.

Zašto posetiti Sarajevo?

Ako se pitaš zašto posetiti Sarajevo, odgovor nije samo u znamenitostima već u osećaju koji grad pruža.

1. Jedinstvena kultura i istorija
Malo je gradova gde na nekoliko minuta hoda možeš videti džamiju, crkvu, katedralu i sinagogu.

2. Hrana koju pamtiš
Sarajevo je poznato po ćevapima, bureku, pitama i pravoj bosanskoj kafi, iskustvo koje je i ukus i ritual.

3. Baščaršija kao srce grada
Stari deo grada nudi autentičnu atmosferu koju je teško naći bilo gde drugde.

4. Ljudi i gostoprimstvo
Ono što Sarajevo čini posebnim jesu ljudi otvoreni, neposredni i topli.

5. Emocija koju nosiš sa sobom
Sarajevo nije samo destinacija. To je mesto koje ostaje u tebi dugo nakon što ga napustiš.

Sarajevo kao osećaj

Možda je to nostalgija. Možda lično sećanje. A možda Sarajevo zaista ima tu neobjašnjivu sposobnost da u sebi sačuva više nego što bi bilo koji drugi grad mogao.

Za mene, ono je i dalje ono isto Sarajevo iz detinjstva, sa Vučkom u rukama i toplinom koju ne umem do kraja da objasnim.

Samo sada znam koliko ta toplina znači i koliko greje. Kao ona Večna vatra u centru Sarajeva sa posvetom:

„Hrabrošću i zajednički prolivenom krvlju boraca bosansko-hercegovačkih, hrvatskih, crnogorskih i srpskih brigada slavne Jugoslovenske armije, zajedničkim naporima i žrtvama sarajevskih rodoljuba Srba, Muslimana i Hrvata 6. aprila 1945. godine oslobođeno je Sarajevo, glavni grad Narodne Republike Bosne i Hercegovine.
Vječna slava i hvala palim junacima za oslobođenje Sarajeva i naše otadžbine.
O prvoj godišnjici svog oslobođenja — zahvalno Sarajevo.“