U našem društvu, kad se spomene nasilje u porodici, automatski se pretpostavlja da su žene žrtve, a muškarci počinioci. I dok nasilje nad ženama ne treba da bude ignorisano, jedan problem često ostaje skriven ispod radara – nasilje koje žene vrše nad muškarcima.
Statistike, iako retko isticane, govore drugačiju priču. Prema podacima iz različitih zemalja, između 20% i 30% svih prijavljenih slučajeva nasilja u porodici uključuje muškarce kao žrtve. Ova brojka je verovatno mnogo veća, jer se mnogi muškarci ne usuđuju da prijave nasilje zbog društvenog stida i stereotipa koji ih prate.
Zašto se o tome malo govori? Društvo je oblikovano da vidi muškarca kao “jači pol” – nekoga ko ne može biti žrtva nasilja, posebno ne od strane žene. Muškarci su od malih nogu učeni da potiskuju emocije i izbegavaju prikazivanje slabosti. Kada se suoče sa nasiljem, posebno emocionalnim ili fizičkim, retko će potražiti pomoć jer strahuju da će ih društvo etiketirati kao slabe ili “manje muške.”
Postavlja se pitanje – zašto ćutimo o nasilju nad muškarcima? Da li društvo ne želi da prizna da je ovaj fenomen stvaran? Da li je problem u tome što je lakše pristati na jednostavnu narativnu liniju u kojoj su muškarci uvek agresori, a žene žrtve? Ili se bojimo otkriti da su rodni odnosi mnogo složeniji nego što smo spremni da prihvatimo?
Kada muškarac prijavi nasilje, često se suočava sa sumnjom i podsmehom – kako tebe, muškarca, može zlostavljati žena? Takav stav ne samo da ponižava žrtve već i normalizuje nasilje koje žene vrše nad muškarcima. Treba li da čekamo da statistike postanu toliko šokantne da ne možemo više da ih ignorišemo, ili ćemo konačno otvoriti ozbiljan dijalog o ovom problemu?
Pitanje nije samo statističko. To je duboko ukorenjeno društveno pitanje koje ukazuje na našu nesposobnost da prepoznamo nasilje u svim njegovim oblicima, bez obzira na pol. Koliko dugo ćemo još ostati nemi pred činjenicom da muškarci, baš kao i žene, mogu biti žrtve zlostavljanja?
Tanja Glišić
Super tekst!