Burnout ne izgleda uvek kao nervni slom. Nekad izgleda kao „ma dobro sam“, još jedna kafa, još jedan radni dan i još jedan vikend tokom kojeg pokušavaš da se oporaviš od prethodne nedelje.

Možda si primetila da te u poslednje vreme sve nervira. Ljudi, poruke, telefon koji zvoni, pitanje „šta ćemo danas za ručak?“, nečije kašnjenje ili čak ono bezazleno: „Samo da te nešto pitam.“

A onda se pogledaš i pomisliš: „Bože, šta mi je? Postala sam neka teška žena.“ Možda nisi, možda si samo umorna. Ili si jednostavno – pregorela.

Šta je burnout i kako izgleda u svakodnevnom životu?

Kada kažemo burnout, odnosno sindrom sagorevanja, nekako zamišljamo osobu koja više ne može da ustane iz kreveta, daje otkaz, odlazi negde daleko i objavljuje fotografiju sa plaže uz poruku: „Biram sebe.“

Lepo zvuči. Samo što život uglavnom ne funkcioniše tako.

Burnout mnogo češće izgleda kao žena koja i dalje sve stiže. Ustaneš, odeš na posao, završiš obaveze, odgovaraš na poruke, obaviš kupovinu, središ šta treba i brineš o drugima. Možda brineš o deci, roditeljima, partneru, poslu ili svima njima istovremeno.

I sve vreme govoriš: „Dobro sam.“

A zapravo nisi.

Problem je što funkcionišeš. A pošto funkcionišeš, niko ne vidi problem. Ponekad ga ni sama ne vidiš.

„Samo da završim još ovo“

Burnout najčešće ne nastane jednog jutra. Ne probudiš se i kažeš: „Danas sam pregorela.“

Mnogo češće mesecima, nekad i godinama, pomeraš sopstvenu granicu.

Samo da završim ovaj projekat. Samo da deca porastu. Samo da rešim ovo oko kuće. Samo da preguram ovaj mesec. Samo da prođe ova gužva.

Samo još ovo.

I tako „samo još ovo“ postane način života.

A onda jednog dana shvatiš da ti je potrebno nekoliko dana odmora da bi imala dovoljno energije za jedan običan dan. 

Ako te sve nervira, možda nisi postala teška žena

Žene vrlo lako počnu da preispituju sebe kada su iscrpljene. „Šta mi je? Zašto nemam više strpljenja? Zašto me ljudi toliko nerviraju? Zašto mi se ništa ne radi? Zašto nemam više energije?“

I vrlo brzo stignemo do zaključka: „Postala sam grozna.“ Opusti se, nisi. Možda si samo predugo davala više nego što si imala.

Nije isto kada si nekada bila osoba koja je imala strpljenja za sve, a sada ti se strpljenje istrošilo. Nije isto kada si nekada volela da izađeš, družiš se, kuvaš, sređuješ se, radiš i planiraš, a sada ti je najveća želja da niko ništa ne traži od tebe.

To ne znači automatski da si postala nezainteresovana, sebična ili „teška“ to je uglavnom znak da si potrošila svoje unutrašnje baterije.

Burnout nije samo umor

Svi smo ponekad umorni. Posao, obaveze, neispavanost i stres deo su života. Međutim, burnout nije isto što i običan umor.

Kada iscrpljenost traje dugo i počne da utiče na raspoloženje, motivaciju, koncentraciju, odnose sa drugim ljudima i sposobnost da uživamo u stvarima koje su nam nekada prijale, vredi zastati i obratiti pažnju na ono što nam telo i um govore.

Posebno kada postane normalno da se svakog dana osećamo kao da samo čekamo trenutak kada ćemo konačno moći da legnemo.

I onda shvatiš nešto prilično tužno: ne odmaraš se da bi uživala u životu, već se odmaraš samo toliko da bi mogla ponovo da nastaviš da ga izdržavaš.

Ne treba ti još jedan vikend

Naravno da treba da odmoriš. Treba nam san, predah, vreme bez obaveza i dani kada ne moramo nikome ništa.

Ali ako se svakog ponedeljka vraćaš u život koji te melje, jedan vikend neće rešiti problem.

Može da pomogne, ali neće promeniti obrazac.

Jer nije problem samo u tome što si umorna. Problem je ako si napravila život u kojem stalno moraš da se oporavljaš od sopstvenog života.

Pet dana izdržiš, dva dana se oporavljaš, pa opet u krug i to tako godinama. To nije život, to bi bila neka verzija preživljavanja.

Nisam ti ja neka domaćica: Zašto je “ne kuvan leti” smrtni greh na Balkanu?

A šta ako više ne moraš?

Možda je ovo pitanje koje najteže postavljamo sebi.

Ne: „Kako da izdržim?“

Nego: „Zašto uopšte moram da izdržim?“

Zašto moraš svima odmah da odgovoriš? Zašto moraš da budeš dostupna? Zašto kuća mora uvek da bude sređena? Zašto baš ti moraš da rešavaš sve?

Zašto se odmor prvo mora zaslužiti?

Zašto ti je „imam vremena za sebe“ luksuz, a ne normalan deo života?

I možda najvažnije: zašto si toliko dugo učila sebe da je tvoja vrednost u tome koliko možeš da podneseš?

Jer žena nije vrednija zato što može više da izdrži.

Niti je manje vredna kada kaže: „Ne mogu danas.“ „Neću.“ „Ne odgovara mi.“ „Treba mi odmor.“ „Neka neko drugi.“ „Ne želim.“

To nisu rečenice slabe već mudre žene.

Možda ti ne treba novi život, već drugačiji ritam

Možda ti treba manje „moram“, a više „želim“. Manje automatskog ugađanja, a više granica. Manje dokazivanja, a više stvarnog života.

Verovatno nećeš moći sve da promeniš preko noći, ali možeš da počneš da primećuješ gde stalno daješ više nego što imaš.

Možeš da primetiš kada ti je potreban odmor pre nego što potpuno pregoriš.

Možeš da prestaneš da se ponosiš time što možeš sve.

Jer iskreno?

Možda je vreme da prestaneš da se takmičiš u tome ko može više da izdrži i počneš da ugađaš sebi bez trunke osećaja krivice. neće se život zbog toga zaustaviti, samo će postati kvalitetniji. Probaj uostalom, i videćeš.