Zašto žene vole trilere i krimi priče (i ne, nismo psihopate!)

Zamislite sledeću scenu.

Subota popodne, sedim sa drugaricama na kafi. Oko nas ljudi pričaju o svakodnevici, modi, letovanjima i novim cipelama. A nas tri? Mi šapućemo o tome kako je neki serijski ubica iz sedamdesetih godina uspeo da prevari policiju. Analiziramo zašto mu je profil menjao šablon. Konobar nas obilazi u širokom luku. Ljudi sa susednog stola nas gledaju kao da smo upravo pobegle iz ustanove zatvorenog tipa.

Zvuči poznato?

Psiholozi su otkrili da žene ne gledaju i ne čitaju ove priče iz loših namera. Glavni razlog leži u duboko ukorenjenom evolucionom nagonu za samoodržanjem. Žene su, nažalost, statistički češće žrtve zločina nego muškarci. Kada čitamo triler ili gledamo dokumentarac, naš mozak zapravo radi u režimu učenja.

Kroz tuđe sudbine, mi nesvesno skeniramo opasnost u realnom životu. Učimo kako da prepoznamo rane znake upozorenja kod manipulatora. Analiziramo gde su žrtve pogrešile i šta su mogle da urade drugačije. To je neka vrsta bezbednog mentalnog treninga za samoodbranu. Gledajući opasnost na ekranu, mi zapravo učimo kako da preživimo u stvarnom svetu.

Svi ljudi imaju prirodnu potrebu za uzbuđenjem i strahom. Ipak, niko ne želi da bude u stvarnoj opasnosti. Kada se ušuškate pod ćebe, skuvate omiljeni čaj ili kafu i pustite napetu krimi priču, vi doživljavate rolerkoster emocija.

Vaš puls raste, osećate neizvesnost, jezu i napetost. Međutim, sve se to dešava na potpuno bezbednoj udaljenosti. Vaš mozak dobija čist nalet adrenalina, dok vaše telo savršeno dobro zna da mu se u tom trenutku ništa loše neće desiti. Taj kontrast između jezive priče i sigurnosti sopstvenog doma stvara specifičan osećaj psihološkog komfora.

Zvuči potpuno suludo, ali priče o zločinima dokazano smanjuju svakodnevni stres. Savremeni život nas svakodnevno zatrpava problemima koji nemaju jasan uzrok niti brzo rešenje. Stres na poslu, računi i međuljudski odnosi stvaraju stalnu unutrašnju tenziju.

Sa druge strane, u krimi priči ili trileru struktura je jasna i čista. Postoji jasan početak (zločin), proces (istraga) i završetak (otkrivanje krivca). Kada se na kraju misterija reši, a negativac završi iza rešetaka, naš mozak doživljava olakšanje. Pravda je zadovoljena, red je ponovo uspostavljen u svetu, a naš akumulirani stres nestaje. To je glavni razlog zašto žene vole trilere pred spavanje, jer im to pomaže da smire misli.

Kao potpuno normalne osobe koje ne bi zgazile ni mrava, nama je potpuno neshvatljivo kako neko može svesno da naudi drugom ljudskom biću. Ta nemogućnost poistovećivanja rađa ogromnu radoznalost. Želimo da zavirimo u najmračnije kutke ljudskog uma i dobijemo odgovor na ono čuveno pitanje: zašto? Šta je to što nekoga natera da pređe granicu ljudskosti?

Pored toga, dobri trileri i misterije pokreću naš intelekt. Oni su poput složenih matematičkih slagalica. Mi ne konzumiramo taj sadržaj pasivno. Mi aktivno učestvujemo u istrazi, povezujemo tragove, glumimo detektive i pokušavamo da nadmudrimo pisca ili ubicu pre nego što se priča završi. To je sjajan i uzbudljiv trening za mozak.