Cena koju plaćamo kada smo uvek jaki

Novi tekst naše drage Jelenin astro svet

Znaš onu osobu koja je uvek jaka, racionalna, sve može? Možda si ta osoba ti. Ona koja se seti svačijeg rođendana, ume da sluša o tuđim problemima, bez pogovora rešava porodične probleme, smirena dok ostali paniče. Nosi odgovornost koja se podrazumeva, a nigde nije zvanično potpisala ugovor o tome. I pošto to odlično radi, svi pretpostavljaju da je kod nje sve relativno OK, da njoj ne treba ništa jer nikad ništa i ne traži.
Ona plaća cenu koja nije istaknuta u izlogu, a to je da snaga na kraju postaje lični zatvor.
Teško da se neko od nas samo probudio jednog jutra i odlučio da želi da bude mnogima potpora. Ta uloga se gradi postepeno, godinama. Možda si bila odgovorno dete ili si rano naučila da ne iskazuješ svoje potrebe jer te niko nije pitao, nisi htela da budeš na teretu, drugi su već sve odlučili, vremena su teška, samo im još ti fališ i slično (sapatnici rođeni ’80-ih, pozdrav i vama). Možda si rano shvatila da treba da si od pomoći ako ćeš da vrediš nešto, dok je iskazivanje ranjivosti i slabosti vodilo u neprijatnost, kritiku i odbacivanje.
Vremenom, sve to postaje tvoj identitet. Neko zavisi od tebe, ti se osećaš vrednom. Postaješ osoba koja ima rešenje za sve. Osoba koja se nikada ne slama i na kraju svi poveruju u to, čak i ti.
U astrologiji, pokazatelji ovakvih obrazaca su Saturn, naglašen znak Jarca, Device, Raka i 6. kuća. Saturn nas uči obavezama, Devica kako da smo od koristi, Rak kako da brinemo o drugima. Kada je sve ovo neizbalansirano, osoba počinje da meri sopstvenu vrednost time koliko može da pruži, umesto time ko je ona zapravo. Postaje nezamenljiva, a duboko u sebi, iscrpljena.
Saturn u napetim aspektima sa ličnim planetama daje uverenje da sve moraš da nosiš sama. Devica smatra da ako ona ne obavi, nema od toga ništa.Vremenom, biti nekome „sluga“, i tu ne mislim samo na fizičko pomaganje, polako prerasta u žrtvovanje. A šta će ti žrtvovanje doneti na duže staze? Prezir.
Mi često govorimo o oblicima zavisnosti koji su vidljivi, tipa cigarete, alkohol, narkotici. Ali ima i jedna zavisnost koja ne dobija toliko pažnje, a to je da si potreban nekome. Isprva se osećaš počastvovano, pomažeš jer ti je stalo, rešavaš jer si sposobna za to. Podržavaš ljude koje voliš jer ih voliš. Ali na kraju, a da ne primetiš, počinješ da gradiš sopstvenu vrednost na osnovu toga koliko si drugima potrebna. Možda ti je neprijatno kad drugi rešavaju svoje probleme, odjednom ne znaš šta ćeš sa svim tim što živi u tebi. Možda osećaš krivicu jer se odmaraš dok se neko drugi bori sa nečim. I dalje govoriš DA dok iznutra svaka ćelija vrišti: NE!
To ne znači da si slaba, samo je nervni sistem navikao da biti od koristi znači biti na sigurnom.
Ovde na scenu često stupa i Neptun koji zamagli granice. Daje ti beskrajnu saosećajnost, ali pošto nesvesno radi, on briše granicu i između pomaganja i spašavanja drugih, između ljubavi i napuštanja same sebe.
Pogotovo će uvek jaki ljudi, kad reše ili su naterani da postave granice, osetiti da time manipulišu. To je daleko od istine. Granice, u stvari, govore istinu o tome koliko možeš da izdržiš, koliko možeš da daš a da ne izbrišeš sebe, i onu tešku istinu o tome šta TEBI treba. Gde prestaješ ti, a počinje neko drugi.
Postavljanje granica će sigurno da ti probudi grižu savesti, i to jaku, veruj mi, remetiće ti svakodnevni život. Reći ćeš nekome: Ne mogu sada, i osetićeš težinu, kao da ga izdaješ. Taman posla da tražiš podršku, lakše je kopati njivu ceo dan. Jaki ljudi nesvesno izjednače granice sa odbijanjem. Plašiš se da razočaraš nekoga, da ne ispadneš sebična… da ne izgubiš njihovu ljubav.
Ovo se najbolje vidi u napetim aspektima između Venere i Saturna, Meseca i Saturna, ili kod naglašenog znaka Jarca.
Ljubav se zaslužuje. Tuđe odobravanje dobijaš ako se pokažeš. Nemoj da odmaraš, to je lenjost. I kakva osoba postaneš? Ona koja može do sutra da daje, a kad treba da primi, kreće borba.
Možda je ta rana najbolnija, to da uvek možeš da daš i pružiš, ali kako da uzmeš? Kad treba da dobiješ i prihvatiš, osećaš se kao slabić, kao da zavisiš od nekog. A zašto? Pa, primiti nešto znači da treba da priznaš da i ti imaš potrebe. Imati potrebe deluje užasavajuće osobi koja je čitav svoj identitet gradila na tome da je sebi dovoljna. Ali svaki zdrav odnos je dvosmerna ulica, i daješ i dobijaš.
Onaj koji samo daje, na kraju se isprazni. Onaj koji samo uzima misli da ima prava na sve.
Jakoj osobi predstavlja izazov da nauči da primanje ne umanjuje njenu snagu. U stvari, snaga postaje još veća.
Napomenula bih i da svaka snaga ima i svoju drugu stranu.
Sa druge strane odgovornosti je kontrola. Sa druge strane nesebičnosti je brisanje sebe. A sa druge strane snage nalazi se izolovanost. Isti novčić, dve strane. Mnogi jaki ljudi veruju da niko ne shvata koliko oni nose. I ne greše, zato što oni sami ne dozvoljavaju da to neko vidi. Prikazuju se kao sposobni, umesto da pokažu da su od krvi i mesa. Imaju rešenje umesto potreba, mudrost umesto bola. A onda se pitaju zašto su usamljeni. Odgovor je sledeći: ljudi mogu da pristupe samo onoj verziji tebe koju si im dozvolila da vide.
Mi kolektivno ulazimo u period gde počinjemo da preispitujemo stare obrasce požrtvovanosti. Polako otkrivamo da stalna produktivnost zapravo nije vrlina, da iscrpljenost nije časni krst, i da nositi sve muke ovog sveta nije isto što i stvarno voleti nekoga.
Ako već nisi počela da misliš na tu temu, pravo je vreme da se zapitaš da li možda ta silna snaga uopšte nikada i nije trebalo da se meri time koliko možeš da potegneš. Šta ako se meri time da znaš kad treba da skineš džak sa leđa? Šta ako je snaga tražiti pomoć, dobiti nešto, prihvatiti? Dozvoliti drugima da budu svedoci toga koliko si ljudsko biće, a ne robot? Zaista hrabri ljudi su oni koji priznaju kad im treba podrška. Poenta nikada i nije bila u tome da sve nosimo sami.