Neki ljudi ne znaju šta bi sa sopstvenim životom, pa se poput parazita zakače za tuđi. Opsesija prerušena u hejt koja se vremenom pretvara u jedinu aktivnost na mrežama koja im daje osećaj smisla. Prate svaku objavu, pamte, skrinšotuju, mesecima čuvaju tuđe storije i postove u galerijama svojih telefona i onda ih, po potrebi, izvlače i komentarišu na drugim mrežama.

Jer kada neko ulaže svoje vreme, pažnju i energiju u tuđi život umesto u sopstveni, jasno je da tu nema ni pomena o „drugačijem mišljenju“. To je najčistija opsesija.

U našem, balkanskom digitalnom svetu sve je češća pojava ljudi, uglavnom žena, koje mesecima, pa i godinama, prate kreatore sadržaja na Instagramu, TikToku i YouTube-u. Gledaju svaki story, svaku objavu, svaki reels. Prave screenshotove. Pamte rečenice, izraze lica i svaki detalj seciraju gotovo hirurškom preciznošću, ne bi li pronašle nešto za šta će se zakačiti i od čega će krenuti hajka.

Zatim, slede gomile uvreda, omalovažavanja, „dijagnoza“, procena, nipodaštavanja. Jer one su najpametnije. One znaju kako treba. Često su ubeđene da znaju bolje šta se dešava u životu kreatora čak i od samog kreatora, kojeg niti poznaju, niti je on svestan njihovog postojanja.

Sve to prežvakavaju grupno, u krdu, ali ne direktno, ne ispod objava tamo gde bi imalo smisla, već na potpuno drugoj mreži, najčešće na mreži X, pod odgovarajućim hashtagovima, u zatvorenim digitalnim krugovima. Tamo gde kreator često uopšte nije prisutan, gde ne vidi, ne može da odgovori i ne može da prekine tok.

U tom paralelnom prostoru svaka sitnica se analizira, izvrće i od nje se izvode „dokazi“ za nešto što ima smisla isključivo krdu, jer potvrđuje njihovu izvitoperenu projekciju.

i sada, dolazimo do toga da to više nije hejt u klasičnom smislu. U stvarnosti, reč je o dubokoj disfunkcionalnosti. Takav obrazac ponašanja se ponavlja i učvršćuje.

Arhiviranje tuđeg života kao ozbiljan alarm

Čuvanje screenshotova tuđih storija nije radoznalost. Nije interesovanje. To je arhiviranje. A arhiviranje tuđeg života bez ličnog kontakta, odnosa i komunikacije, i bez ikakvog realnog cilja osim hejta,  predstavlja jasan psihološki alarm.

Zdrava pažnja je prolazna. Pogleda se, reaguje se i ide dalje. Ova pažnja ostaje, taloži se i vraća. Tuđi život postaje materijal za stalnu obradu istih emocija: besa, zavisti, sopstvenog nezadovoljstva i ogorčenosti.

Gde se hejt govori, a ne šta se govori

Suština ovog fenomena nije u sadržaju, već u mestu. Hejt se ne ispoljava direktno osobi na koju se odnosi, tamo gde postoji mogućnost reakcije i odgovora, već u prostoru bez rizika, u grupi istomišljenika sa istim disfunkcionalnostima.

To nije slučajnost već svesna odluka.

Agresija se kukavički ispušta tamo gde se ne očekuje odgovor, suočavanje i gde gotovo da nema šanse da se isfantazirani narativ razbije realnošću. To nije sloboda mišljenja. Pre je vrišteća frustracija i nezadovoljstvo sopstvenim životom, pretvoreno u agresiju koja traži ventil bez posledica i odgovornosti.

Hejt kao maska nesigurnosti: Zašto mrziš ljude koje ne poznaješ?

Grupa kao štit i opravdanje

Zato tajni hejt gotovo nikada nije individualan. On se odvija u grupi. Više profila, neretko lažnih i anonimnih. Ista logika, ton, ogorčenost.

Grupa služi kao opravdanje. U njoj nestaje lična odgovornost. Ono što bi pojedinačno delovalo opsesivno, u grupi postaje „normalno“. Iz tog razloga to nije razmena mišljenja, to je kolektivno samopotvrđivanje kroz agresiju.

Lažni profili i paralelni digitalni život

Dodatni sloj disfunkcionalnosti je korišćenje lažnih profila. Jedan za uhođenje. Drugi za komentarisanje. Treći za javnu sliku normalnosti.

Sve ovo zahteva kontinuitet, vreme i posvećenost. Ne radi se o trenutku slabosti. Radi se o paralelnom digitalnom životu u kome se agresivnost sistematski neguje, ali pažljivo skriva od javnosti, poznanika i porodice.

Ovakav hejt ne želi razrešenje. On želi trajanje. Direktan kontakt sa osobom na koju se odnosi prekinuo bi ciklus odgovorom, ignorisanjem ili blokadom i time razbio fantaziju. Zato se bira druga mreža. Bira prostor u kome meta hejta ne objavljuje svoj sadržaj.

Nije interesovanje. Zavisnost je.

Osoba koja ima ispunjen život ne arhivira tuđe storije, snimke i objave. Ne gradi mikro-zajednice zasnovane na hejtu prema nepoznatim ljudima. Kada tuđi život postane centralna tema, sopstveni je već ozbiljno zapostavljen.

Ovakvo ponašanje ukazuje na unutrašnju prazninu, duboke frustracije i nesposobnost da se pažnja zadrži na sopstvenim ciljevima.

Tajni hejt na društvenim mrežama nije digitalna kultura. To je psihički lom, kombinacija opsesije, kukavičluka i otvorene agresije.

Ljudi koji imaju identitet ne ponašaju se ovako. Osobe koje imaju svrhu ne žive u krdu pod nekim hashtagom. Ko ima sadržajan i ispunjen život ne čuva tuđe storije u galerijama svojih telefona, već sopstvene uspomene.

Ovi ldrugi judi, hejteri, izgubili su kontakt sa sopstvenim životom, pa parazitiraju u tuđem. U tajnosti. Sa lažnih profila. U krdu koje samo sebi potvrđuje da je problem uvek u nekom drugom nikada u njima i njihovoj opsesiji.

I tu prestaje svako „iznošenje mišljenja“  i počinje jasan znak ozbiljnog ličnog problema.
U tom trenutku postaje jasno da je sve ovo samo opsesija prerušena u hejt, a ne mišljenje, kritika ili društveni angažman.