Ne pada sneg da pokrije breg već da svaka vlast pokaže svoju (ne)sposobnost

Ja sam samo varošanka. Nisam meteorolog, nisam saobraćajni inženjer, nisam član kriznog štaba niti sam ekspert za infrastrukturu. Ali imam oči, imam pamćenje i imam zdrav razum. I upravo zato me niko neće ubediti da je problem Beograda i Srbije ovih dana – sneg.

“Sneg. U januaru. U Srbiji. U Beogradu. Ko bi reko, čudo neviđeno!” Barem tako zvuči narativ gradske vlasti

Svake zime ista predstava. Prvi ozbiljniji sneg i grad staje. Autobusi proklizavaju, zaglavljuju se na blagim uzbrdicama kao da se penju na Alpe, grtalice sleću s puta zbog ćelavih guma, kolovozi ostaju nepočišćeni, a građani slušaju isto, već izlizano opravdanje: “Sneg nas iznenadio” 

U Beogradu i širom Srbije, nekoliko centimetara snega je dovoljno da se sistem raspadne kao kula od karata. Saobraćaj staje, autobusi klize kao da su na ledu jer i jesu, samo što je problem što su i dalje sa letnjim gumama. PR predstavnici JKP izlaze pred kamere ozbiljnih izraza lica kao da su suočeni sa nečim što ljudski rod do sada nije video. ( Iskreno i nije, toliku nesposobnost teško da ćete negde još videti)

„Nezapamćene vremenske prilike.“
„Sneg kakav nije pao decenijama.“

Čovek bi pomislio da živimo na Grenlandu, a ne u Srbiji. Ne živimo u Sibiru ili u Kanadi gde sneg napada do kuka. Ne živimo na planinskom prevoju bez infrastrukture. Ovo je Srbija. Beograd. Grad koji bi morao da funkcioniše i po kiši, i po snegu, i po minusu. Ako četiri centimetra snega izazivaju saobraćajni kolaps u glavnom gradu, problem nije u prirodi, problem je u ljudima koji taj grad vode.Ovo je glavni grad jedne države. Ako svake godine sneg izaziva saobraćajni kolaps, onda to nije problem snega. To je problem sistema.

Umesto očišćenih ulica dobijamo propagandu. Sneg se proglašava istorijskim, neviđenim, apokaliptičnim. Savetuje se ljudima da ostanu kod kuće, da ne izlaze, da se prilagode. Naravno, lakše je prilagoditi narod nego organizovati sistem. Lakše je okriviti prirodu nego priznati sopstvenu nesposobnost.

Ja ne prihvatam tu priču. Ne prihvatam da mi se zdrav razum vređa. Ne prihvatam da me neko ubeđuje da je prirodna pojava kriva za lošu organizaciju, nemar i neodgovornost. Nisam budala. Nisam ovca. I nisam zaboravila da se sneg u januaru pojavljuje svake godine, isto kao i ovo opravdanje. I nemojte nas ubeđivati da smo ludi. Da ne vidimo autobuse koji stoje ukoso po ulicama. Da ne vidimo vozače koji se muče da pomere vozila. Da ne vidimo nepočišćene kolovoze satima. Da ne vidimo kako se haos ponavlja iz godine u godinu, uz iste rečenice, iste izgovore.

U civilizovanim zemljama putevi se čiste, posipaju, javni prevoz funkcioniše. Kod nas se sneg koristi kao alibi. Kao dimna zavesa iza koje se skriva činjenica da sistem ne radi, da se ne planira, da se ne priprema, da se reaguje kasno i traljavo.

Problem nije u nebu. Problem je na zemlji. U kancelarijama, u upravama, u lošim odlukama i još gorim izgovorima.

Možete vi da uprežete propagandnu mašineriju, da sneg zovete ” ledena zver” , ” beli monstrum”, ” nezapamćena mećava”,   ja ću ga i dalje zvati onim što jeste- sneg. A ovo što gledamo po ulicama Beograda  i Srbije nije prirodna katastrofa, nego ogledalo jedne vlasti koja ni najosnovnije stvari ne ume da radi kako treba.

I koliko god da ponavljate suprotno, nećete me ubediti.