Ispod površine: Sud zna dužinu drške sekire. Sistem ne zna dužinu trpljenja nasilja

Sud zna dužinu drške. Tačno u centimetrima.
Zna gde je sekira stajala, zna kojom silinom je zamahnuto, zna u kojoj sobi i u koje vreme. Sve je precizno, izmereno, zapisano.

Ali ne zna koliko je trajalo nasilje.
Ne zna koliko je puta zvala u pomoć.
Ne zna koliko dugo je strah bio svakodnevica.

I upravo tu, ispod površine tih preciznih podataka, počinje ova priča.

Danima ne mogu da „izađem“ iz crne hronike.
Opterećuje to. Ne poznaješ te ljude, ne prepoznaješ inicijale, nikada ih nisi sreo, a ipak te dotaknu. Uđu pod kožu, zadrže se, ne daju mira.

Tako me je dotakao i slučaj Irene Karić, žene koja je ubila supruga Nijaza sekirom. Godinama je trpela nasilje. Godinama. Sve dok… sve dok pravdu nije uzela u svoje ruke. U obliku sekire.

Neću pisati o ubistvu. Neću pisati ni o krvavim detaljima, ni o mestu zločina, ni o satnici. O tome su već pisali svi. Pisaću o onome ispod površine. O onome što uvek ostaje neispričano. Pisaću o sistemu koji ne preduzima ništa da spreči smrtni ishod.

Jer mogao je Nijaz ubiti Irenu. Mogao je, kao i mnogi pre njega. Ali ovog puta,  nije. Ovog puta, za promenu, žena je ubila muža. Redak slučaj, zar ne?

Uglavnom čitamo iste naslove: ubio ženu, ubio devojku, sadašnju, bivšu, svejedno je. Stradaju sve kategorije.
Pre neki dan u Leskovcu muž je izbo ženu nožem na sred trga. Na sred grada. Na sred ulice.
Pre toga, u Mostaru, muškarac je upucao devojku koja je od njega bežala, sakrila se u WC jednog lokala, zvala policiju. Ušao je za njom i pucao. Metak je bio brži. Brži od policije.

Ali to sada nije tema. Tema je, kao i uvek- društvo. Mi smo tema.

Jer posle svakog femicida saznajemo isto: maltretirao je godinama, bilo je prijava, znali su svi. I ništa.
Onda se javi neko njegov – otac, komšija, prijatelj – i kaže: „Bio je dobar čovek.“
Dobar čovek?
„Voleo je.“
Voleo je? Toliko je voleo da je bilo sasvim logično da je ubije?

Šta je sa ljudima? Jesmo li mi normalni?

Vratimo se Ireni. Retkost je da žena presudi nasilniku koga je više puta prijavljivala, a sistem nije reagovao. Jer to su, valjda, „porodični odnosi“. Nije na nama da se mešamo. Pa šta ako je malo ćušne. Pa sve je to normalno. Posvađali su se, pomiriće se.

E pa neće.

Presudila je sekira.

I šta imamo sada? Imamo snimak žene kojoj Kantonalni sud u Sarajevu čita presudu. Imamo kadar njenog lica. Njene oči. Njeno mirno prihvatanje neminovnog.
Iz tog snimka saznajemo koliko je bila dugačka drška sekire – 86 centimetara. Saznajemo gde se nalazila. Saznajemo kojom silinom je Irena udarila. Saznajemo sve tehničke detalje ubistva.

Ali ne saznajemo ono najvažnije.

Ne saznajemo koliko godina je bila tučena.
Koliko puta ponižena.
Koliko puta ućutkana.
Koliko puta je tražila pomoć.
Ne saznajemo zašto Nijaz nije bio u zatvoru. Jer da jeste – ne bi dobio sekirom u glavu.

Da me ne shvatite pogrešno: ne opravdavam ubistvo. Ne opravdavam nasilje. Ne opravdavam oduzimanje života.
Ali ne opravdavam ni sistem.

I ono zbog čega uopšte pišem ovu kolumnu jeste pitanje: zašto mi gledamo taj snimak?
Zašto gledamo Irenino lice dok joj čitaju presudu?
Gde su snimci presuda za ubice žena?
Gde su naslovnice sa njihovim kaznama?
Zašto o njima znamo tako malo, a o Ireni i njenom zločinu zna ceo Balkan?

Zar nije dovoljno što je godinama bila zlostavljana?
Što je došla do tačke da ubije?
Što je osuđena na devet godina zatvora od sistema koji nije mrdnuo prstom da spreči nasilje?

Zašto taj isti sistem još snima i objavljuje njeno lice?
Da bi je i javnost osudila?
Da bi se završio posao?

Muškarac ubije ženu – čitamo da je bio dobar čovek.
Žena ubije nasilnika – gledamo joj lice dok joj čitaju presudu.

Jedno nasilje se relativizuje, drugo se eksponira.
Jedno se opravdava emocijama, drugo se kažnjava primerom.

Štiti li ovaj sistem muškarce i nasilje koje oni čine nad ženama?
A osuđuje li žene onda kada više ne mogu da budu samo žrtve?

Je li žena uvek kriva?

Kada je tučena – kriva što ne ode od njega

Kad prijavi — kriva je što „razbija porodicu“.

Kada ode – kurva, kriva normalno.

Kad je ubijena – kriva je jer je „birala pogrešnog“.

A kad preživi, ali pukne – kriva je jer je uzela pravdu u svoje ruke.

Uvek kriva.

I zato gledamo taj snimak.
Ne zato da bismo razumeli.
Nego da bismo se uverili da je sistem ipak nekoga kaznio.
Ako već nije kaznio nasilje – kazniće ženu.

Gledamo Irenino lice da bismo mirno nastavili dalje.
Da bismo rekli: evo, pravda je zadovoljena.
A nije.

Jer prava pitanja i dalje stoje.
Koliko još žena mora da ćuti da bi sistem progovorio?
Koliko još života mora da se ugasi da bi sistem nasilnika prepoznao kao „problem“?

Ovo nije priča o sekiri.
Ovo je priča o godinama tišine.
O institucijama koje ne vide, ne čuju i ne reaguju.
O društvu koje se zgražava tek kad je kasno.

I zato danima ne mogu da izađem iz crne hronike.
Jer to više nije hronika zločina.
To je hronika našeg poraza.

Tanja Glišić