Ispod površine: Zemlja tišine

Postoje tragedije koje preseku čoveka kao hladan metal, ubiju nas iznutra i razotkriju nešto strašnije možda i od same smrti.

Razotkriju ko smo postali kao društvo, razotkriju nas.

Smrt dvedesetogodišnje devojke Ane Radović nije samo saobraćajna nesreća, to je rendgenski snimak nacije, brutalno jasan i nemilosrdan.

Jednog običnog jutra, Ana je sa Zlatibora krenula za Beograd. Studentkinja pravnog fakulteta, devojka sa planovima za život, prijateljima, osmehom i licem na koje još nije stigla da se ucrta prva bora života.

Rekla je roditeljima da ima prevoz do Beograda i…otišla.

Ušla je u automobil sa čovekom za koga nije ni slutila da će joj biti poslednji saputnik.

Negde ispred Čačka auto je sleteo sa puta, probio zaštitnu ogradu i završio u betonskoj rupi koja je nekada bila spomen česma a toga dana betonski grob.

Iz auta su poslata dva SOS poziva upućena hitnoj pomoći. Dva signala, dva signala, dva vapaja za pomoć, dva treptaja nade. I niko nije odgovorio. U zemlji koja se diči navodnim vrlinama, nije se našao niko da čuje vapaj dvoje ljudi koji se bore za život.

A onda tri dana tišine.

Tri dana u kojima se ništa nije desilo. Tri dana u kojima policija nije ni pomislila da pokrene potragu za Anom, uprkos prijavi njenog nestanka od strane porodice.

Sistem je spavao.

Vreme se raspadalo na minute koje su možda mogle nešto da promene.

Policija se nije udostojila ni da pokuša da locira njen telefon koji je bio dostupan još 13-14 sati nakon nesreće. Rutinska stvar za koju nije bilo volje od strane sistema.

I zato je suštinsko pitanje: Da li je ovo propust ili praksa? Bilo bi zaista utešno verovati da je samo izolovani incident ali suviše dobro znamo da nije. Ovo je obrazac. Prečesto viđen. Prečesto plaćen životima.

Nakon tri dana, sistem se razbudio. Kasno. I pogrešno. Tražili su na pogrešnom mestu. Automobil su pronašli meštani, a u autu dva tela.

Ali ova tragedija se ne završava samo njihovom smrću. I taman kad sam pomislila da gore ne može, društvo me je demantovalo.

Komentari patološki bolesnog dela društva su bili neljudski i uverili me da dno u Srbiji nema kraj.

Devojka je okrivljena za sopstvenu smrt. Napadnuta. Mogla sam pročitati stvari koje ni jednom normalnom čoveku ni u najgoroj noćnoj mori se ne bi pokazali u snu, koje ne bi mogao ni da zamisli a kamoli izgovori ili napiše ispod svog punog imena i prezimena ili makar nadimka, ostavljajući tako večiti smrdljiv u ovom internet prostoru kao neki digitalni DNK.

Mrak. Kolektivna raspuklina duše.

Ko su ti ljudi? Jesu li ljudi uopšte? Kako izgleda njihova svakodnevica? Da li žive među nama? Prolaze pored nas na ulici, u prodavnici? Sede pored nas u autobusu?

Kako se čovek pretvori u nešto što mrtvoj devojci pripisuje njstrašnije stvari, vređa, pljuje po njenom životu, pljuje po njenoj smrti, izmišlja?

Nisam sigurna da dno postoji.

Pre da je to neka platforma koja se stalno ruši stvarajući nove ponore koji nas vode sve dublje i dublje…

Srbija.

Zemlja u kojoj se na SOS poziv ne odgovara.

Zemlja koja danima ćuti dok roditelji traže dete.

Zemlja u kojoj se smrt dvadesetogodišnje devojke, studentkinje pretvara u javno linčovanje njene časti.

Zemlja koja se raspada i urušava i moralno i doslovno oko nas,  dok brojimo mrtve. A nije rat.

Ili možda jeste? Rat sistema protiv naroda?

I zato ovo nije tekst o jednoj nesreći.

Ovo je tekst o zemlji u kojoj je tišina glasnija od vapaja.

Zemlji koja je možda mrtva – možda živa i šalje SOS signale u poslednjoj nadi da će neko odgovoriti. Da će čuti.

Tanja Glišić