Devedesete u Srbiji nisu bile samo decenija raspada i ratova. To je bilo vreme kada je novac prestao da ima smisao, kada se vrednost jedne vekne hleba mogla izmeriti u milijardama dinara, i kada je svaka prodavnica ličila na praznu pozornicu. Danas mlađima to zvuči kao naučna fantastika, ali onima koji su to proživeli, to je uspomena na godine u kojima su se čekali redovi, nestajala struja i gas, a i pored svega toga, ljudi su i dalje nalazili način da prežive, pa i da se nasmeju.

Da bi se razumelo kako je došlo do hiperinflacije, potrebno je vratiti se na sam početak — kraj jedne države i početak neizvesnosti.

Raspad zemlje i prekid trgovine

Početkom devedesetih, nakon raspada SFRJ, republike koje su decenijama delile tržište i resurse odjednom su se našle odsečene jedna od druge. Fabrike koje su pravile delove u Srbiji nisu više mogle da nabavljaju sirovine iz Hrvatske ili Slovenije, a ono što su proizvodile nije imalo gde da se proda. Kamioni su stajali, mašine su ćutale, a plata – ako bi i stigla – vredela je sve manje.

Kao da to nije bilo dovoljno, ratovi koji su se rasplamsali u regionu doneli su novi talas nesigurnosti. Ljudi su bežali iz ratom zahvaćenih područja u Srbiju, tražeći utočište, posao, mir. Gradovi su postajali sve puniji, ali robe i energije bilo je sve manje.

Sankcije, nestašice i šverc kao svakodnevica

U maju 1992. godine Ujedinjene nacije uvode ekonomske sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji. Trgovina sa svetom gotovo da prestaje. Na pumpama nema goriva, u apotekama nema lekova, rafovi u prodavnicama su prazni. Ljudi improvizuju: voze automobile na „špiritus“, prave sapune i deterdžente kod kuće, peku hleb u rerni, jer u radnjama više nema hleba.

Ulice se menjaju. Na pijacama i trotoarima pojavljuju se prodavci koji nude cigarete, kafu, čokolade i ulje — robu nabavljenu „preko granice“, iz Bugarske, Rumunije, Mađarske. Šverc postaje način preživljavanja. Ko ima nešto iz inostranstva, ima moć. Ko ima devize, može da kupi gotovo sve. Ko nema — snalazi se.

Novac bez vrednosti

Država, u očaju, pokušava da popuni budžet štampanjem novca. Plate se isplaćuju, ali u novčanicama koje već sutradan vrede manje. Ljudi trče iz fabrike pravo u prodavnicu da potroše ono što su tek primili, jer sutra od toga neće moći da kupe ni hleb.

Početkom 1993. inflacija se meri u hiljadama procenata mesečno. Do kraja godine, mesečna inflacija dostiže 313 miliona odsto. Cene rastu iz sata u sat. Dinar se više ni ne meri u hiljadama — pojavljuju se novčanice od milijardu dinara. Ljudi nose kese i torbe pune novca da bi kupili najosnovnije namirnice.

Prodavci često ne stignu ni da zalepe nove cene — samo prekucavaju stare cifre. Poštari donose penzije koje su gotovo bezvredne već do podneva. Novine objavljuju kursne liste kao vremensku prognozu: koliko dinar danas vredi.

Dve ekonomije: dinar i marka

U takvoj situaciji, zemlja je živela u dva paralelna sveta. U jednom – sve se plaćalo dinarima, makar formalno. U drugom – stvarnom svetu – vlada nemačka marka. Kafa, cigarete, gorivo, nameštaj, garderoba, pa čak i voće, često su imali cenu u devizama. Dinar je služio samo kao papir za preživljavanje. Ljudi su devize čuvali u fiokama, zamotane u najlon, kao što se čuva lek za koji nema zamene.

Na ulicama se pojavljuju „menjači“ (dileri) i „šverceri“, nova klasa ljudi koji odlično znaju koliki je kurs u svakom trenutku. Ispred banaka, prodavnica i pijaca stoje kolone, a s druge strane ulice neko šapuće: „Devize, devize, devize, devize.“

Za većinu, to je bilo vreme improvizacije. Ljudi su prodavali nameštaj, nakit, da bi kupili hranu i drva za ogrev. Razvijao se sistem razmene: kafa za brašno, cigarete za sapun, benzin za lek.

Restrikcije, mrak i tišina

Zima je donosila nove probleme. Nije bilo dovoljno struje, pa su uvodile restrikcije. Struja bi nestajala po nekoliko sati dnevno, ponekad i duže. Veš se prao kad „dođe struja“, ručak se kuvao dok sijalica gori, a deca su učila uz sveće. Škole su skraćivale časove jer nije bilo grejanja. Učionice su bile ledene, ali đaci su dolazili – makar da se vide, da čuju vesti, da bar na trenutak zaborave na realnost.

Gradovi su noću tonuli u mrak. Samo poneki izlog svetli, obično privatna radnja ili kafić sa agregatom. Na ulicama se osećao miris nafte i benzina, čuo eho koraka i povremeni lavež pasa. U tom mraku, život se odvijao tiho, ali nikada nije stao.

Stabilizacija: Avramovićev dinar i povratak nade

Krajem januara 1994. godine, ekonomista Dragoslav Avramović pokreće reformu koja menja sve. Uvodi se novi dinar, vezan 1:1 za nemačku marku. Iznad svega – prestaje nekontrolisano štampanje novca. Novi dinar dobija poverenje, makar privremeno. Cene se stabilizuju, ljudi polako odlažu kese s novčanicama i ponovo uče da računaju u dinarima.

To nije odmah donelo blagostanje, ali jeste olakšanje. Prvi put posle dugo vremena, plata je imala smisla, a kafa u prodavnici je i sutradan koštala isto. Ljudi su prodisali, makar na kratko.

Sećanje na godine koje su nas promenile

Hiperinflacija u Srbiji nije bila samo ekonomski slom. To je bilo vreme koje je oblikovalo čitave generacije — vreme kada su odrasli naučili da se snalaze, a deca da ćute i pamte. Bio je to period kada su nastajale nove reči, novi ljudi, nova muzika i nove navike. Kad se danas spomenu devedesete, svako ko ih je živeo ima svoju sliku: čekanje u redu za hleb, tišinu bez struje, šverc-robne pijace, embargo kolač, 5 litara soka od jedne narandže….

Jer uprkos svemu, preživelo se. I zato se o tim godinama mora pričati  ne iz nostalgije, već da mlađe generacije razumeju koliko su bile teške, i koliko je svaka stabilna valuta, svaki upaljeni radijator i svaki pun raf u prodavnici – zapravo normalnost a u Srbiji luksuz koji se ne podrazumeva.

Hiperinflacija u Srbiji: kada novac nije vredeo ništa