Hiperinflacija u Srbiji: kada novac nije vredeo ništa

Hiperinflacija u Srbiji tokom 90-ih godina bila je jedno od najtežih razdoblja u novijoj istoriji. Sećanja na prazne rafove, redove za hleb i život u zemlji gde novac nije vredeo ništa.

Bila su to vremena kada se iznos na novčanici menjao brže nego što bi stigao do kase. Bilo je to vreme kada ako ne kupiš užinu danas, sutradan taj novac više nije vredeo ni za kiflu. Bila su to devedesete godine, vreme kada su se redovi protezali ispred svake prodavnice, a ljudi su u rukama držali torbe pune dinara koje nisu mogle kupiti ni litar ulja.

Redovi, prazni rafovi i tihi razgovori

Hiperinflacija u Srbiji dostigla je rekordne razmere krajem 1993.

U prodavnicama su rafovi bili uglavnom prazni, a oko kase se osećao težak miris neizvesnosti – imaš li dovoljno milijardi za litar mleka. Ljudi su stajali u redovima, ćutke, čekajući da stigne brašno, šećer ili ulje. Kada bi kamion sa robom konačno došao, vesti bi se širile brže od svetlosti: „Stiglo ulje ispod Pijacete“ — i u roku od nekoliko minuta formirao bi se red dug pedeset metara.

Niko nije znao koliko će ko moći da kupi. Nekad je prodavačica izgovarala:
„Samo kilo brašna po osobi!“
A ponekad bi neko stajao satima, pa otišao praznih ruku. I niko se nije bunio — kao da se svi već pomirili sa tim da je to novo normalno. Čekaće opet u redu sutra. Nekada su u redu stajale i čitave porodice kako bi sebi obezbedili više robe.

Otac, voz za Bugarsku i kuća kao magacin

Fabrike su se zatvarale. Ljudi su ostajali bez posla. Moj otac, kao i mnogi drugi, odjednom je morao da pronađe način da prehrani porodicu.
Okrenuo se šverc-komercu… vozom u Rumuniju, u Bugarsku, gde god je bilo robe. Donosio je cigare, čokolade, koka-kolu.. sve ono što se tada nije moglo naći ni za džak para. Naša kuća postala je mali magacin, pretrpana kesama, flašama, kutijama. Zahvaljujući tome, imali smo ponekad luksuz:  čokoladu, flašu soka ili grickalice. A to je tada bio pojam.

Ulica je bila pijaca, život – improvizacija. Sve se prodavalo: od benzina u flašama do konzervi, deviza, pa čak i cigareta na komad. Ljudi su nalazili načine, pravili sopstvena pravila, preživljavali.

Za vreme hiperinflacije u Srbiji, ljudi su plate trošili istog dana da novac ne izgubi vrednost.

Škola bez grejanja i deca sa crvenim prstima

U školama se sedelo u jaknama. Časovi su bili skraćeni — ne zato što deca nisu želela da uče, već zato što je bilo prehladno. Klupe su bile ledene, stakla zamućena, nastavnici su pisale kredom dok im se ruka tresla.
Učionice su mirisale na dah i vlagu. Kad bi nestala struja, izlazili smo ranije, ponekad pešice, jer autobusi nisu išli — nije bilo nafte.

Kod kuće bi majka kuvala kad „ima struje“, a veš se prao po rasporedu restrikcija. Postojao je redosled: kad imaš struju — kuvaš, kad nemaš — spavaš. Jednostavno.

Grad bez sigurnosti

Na ulicama se osećao strah.
Nasilje je postalo svakodnevica: pljačke, otimačine, kidanje lančića i narukvica na otvorenom. Znali smo za žene kojima su oteli minđuše i pocepali uvo. Deci su u školama otimali patike — simbol statusa koji je često bio vredniji od znanja.

Bilo je to vreme kad su se pojavili “dizelaši” i “padavičari”.
Jedni u kožnim jaknama, sa zlatnim lančićima i gornjim delom trenerke upasanim u donji, drugi u crnim majicama, kariranim košuljama i pocepanim farmerkama. Sudar dve omladine — jedne koja je verovala u snagu, i druge koja je verovala u pobunu.

Magovi, proroci i televizija

U svakom naselju  pojavio bi se neki „mag“ koji vraća sreću, „prorok“ koji zna datum kraja inflacije. Ljudi su išli kod njih kao što su ranije išli u banke. Kupovali amajlije, nosili vodu „osvećenu“ u plastičnim flašama, verovali u svaku reč koja obećava da će sutra biti bolje.

Sećanja na hiperinflaciju u Srbiji i danas bude osećaj neverice

Televizija je postala i pozornica. U isto vreme su se vrteli spotovi turbo-folka i emisije o belim magovima, dok su nas sa RTS-a lagali da će biti bolje, samo što nije.

Kako se preživljavalo

Ljudi su se pomagali. Komšije su razmenjivale namirnice: „Dajem dva jaja za malo brašna“, „Daj mi šolju ulja, vraćam kad stigne sledeća tura“.
Majke su kuvale i pravile kolače  od „ničega“. Ipak, niko nije bio sam.
Čak i u najgorim danima, kad bi nestalo struje, čuo bi se smeh , neko bi palio sveće, neko gitaru. Jer, i kad sve drugo stane ljudi pronađu način da žive dalje.

Tišina posle oluje

Kada su kasnije stigle reforme i nova valuta, ljudi su bili oprezni. Niko više nije verovao da novac ima trajnu vrednost. Mnogi su godinama držali naviku da kupuju odmah, da ne čuvaju, da sve potroše dok „još vredi“.
Inflacija je prestala, ali je strah ostao.
Strah od praznih rafova, od tišine u radiju, od toga da se svet može urušiti za jedan dan.

Zašto pamtimo

Ove slike možda deluju daleko, ali za mnoge su još uvek tu — u škripanju lifta koji staje usred restrikcije, u mirisu sveće, u sumnji kada cena mleka poraste preko noći.
Sećanja na 90-te nisu samo uspomene. Ona su opomena.
Da se ne zaboravi koliko je lako izgubiti sve, i koliko je teško sačuvati dostojanstvo kad svet oko tebe postane tržnica preživljavanja.