Vlast voli da se hvali „stabilnošću“. Inflacija, kažu, pod kontrolom. Plate rastu. Statistika blista. A realnost?

Ljudi se hvataju za glavu jer im novčanik zjapi prazan već 20. u mesecu.

Anketa pokazuje da 71,2% građana Srbije ne uspeva da uštedi ni dinar. Radiš, primaš platu, a svejedno živiš na ivici. Istovremeno, cene hrane divljaju – voće je skuplje i po 200%, gorivo najskuplje u regionu, a najavljeno je i povećanje struje za 7%. Prosečna potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu je 106.864 dinara, dok je prosečna neto plata oko 108.000 dinara. Dakle,  prosečna plata jedva pokriva potrošačku korpu bez prostora za štednju, školu, lekove, stanarinu.

Ovo nije ekonomska teorija. Ovo je život. I to život u kojem narod tone u „nova siromaštva“.

Ko su „novi siromašni“?

• Radnici na minimalcu – konobari, kasirke, prodavci. Ljudi koje svakodnevno srećemo, a koji se bore da prežive.

• Porodice s više dece – troškovi hrane, knjiga i računa progresivno rastu, dok plate miruju.

• Jednoroditeljske porodice – samohrane mame i tate, koje nose sve na svojim plećima.

• Porodice sa srednjoškolcima i studentima – đački i studentski troškovi gutaju budžet, pa roditelji rade danonoćno, a deca rade „na crno“ da pokriju hranu i smeštaj.

Drugim rečima, siromaštvo više nije samo pitanje nezaposlenih. Novi siromašni su ljudi koji rade. I to je najgora ironija današnje Srbije.

Kako da organizuješ radni dan od kuće i ostaneš produktivna (trikovi, alati, rutine)

Cene divljaju, plate stoje

Zvanična inflacija za jun je 4,6%, ali kad uđeš u prodavnicu vidiš da to nema veze sa životom. Evo primera:

• Voće – trešnje skuplje 205%, breskve +87%, jabuke +51%.

• Restorani i kafići – poskupljenje od 10 do 14%. I kafa sa prijateljem postaje luksuz.

• Struja – najavljeno povećanje od 7%, za one koji ne prelaze u crvenu zonu. Al ne lezi vraže- spušta se granica za potrošnju pa umesto dosadašnjih 1600kw crvena zona počinje na 1200kw mesečno.

• Šta to znači za domaćinstvo?

• Pa znači da će oni koji se greju na struju ove zime plaćati uvećan račun za struju čak i 30%

• Gorivo – svaki skok odmah diže i cene transporta i cene svega ostalog.

Plate? Prosečna plata jedva pokriva potrošačku korpu, a minimalna je tek polovinu korpe. Dakle, ogroman deo ljudi nema nikakvu šansu da stane na zelenu granu. Stvara se jaz: cene divljaju, a plate se vuku.

Posledice – društvo bez budućnosti

Kad nemaš mogućnost da planiraš, šta ti ostaje?

• Život od prvog do prvog. Ljudi bukvalno računaju šta da preskoče – da li lekove, novu obuću ili poneki račun

• Odustajanje od porodice. Mladi parovi ne smeju da planiraju decu, jer znaju da će ih troškovi pojesti.

• Masovni odlazak. Oni koji mogu, odlaze. Ne zbog luksuza, već da bi živeli normalno.

• Penzioneri na radu. Ljudi koji su ceo život radili sada rade i u penziji – čuvaju zgrade, rade na pijaci ili na crno – samo da bi preživeli.

• Srednjoškolci na poslu. Umesto da misle na školu i društvo, sve više tinejdžera radi u kafićima, magacinima ili na sezonskim poslovima. Neki da pomognu kući,  da rasterete budžet i da imaju makar za svoje osnovne potrebe.

Ovo je paradoks današnje Srbije: što više radimo – to smo siromašniji.

Rad više nije karta za bolji život, već samo za golo preživljavanje.

Nova siromaštva nisu „negde tamo“. To su naši roditelji, prijatelji, komšije. To smo mi. Radimo, a nemamo. Penzioneri rade da prežive, srednjoškolci rade da pomognu roditeljima, odrasli rade, a opet žive na ivici.

I zato je pitanje koje moramo postaviti vlasti jasno: zašto uopšte radimo ako rad ne vredi?

A pitanje za nas građane je još važnije: dokle ćemo ćutati dok nas ubeđuju da živimo bolje, a živimo sve gore?