Zašto pišem javno?

Pitanje „zašto pišem javno“ zvuči jednostavno. Kao nešto što bi moglo da stane u jednu rečenicu. Ali ne staje. Niti u rečenicu, niti u jedan dan, niti u jednu objavu. Svaki put kad pritisnem objavi, suočim se s tim pitanjem iznova.

Nekad pišem da bih razumela sebe. Nekad da bih ostala u kontaktu sa svetom. A nekad, iskreno, pišem jer ne mogu da ne pišem. Pisanje me vraća sebi – i gura ka drugima.

Pisanje kao unutrašnja potreba

Još kao dete pisala sam pesme,priče i vodila neku vrstu dnevnika. Kad god bi me nešto mučilo, kad god sam imala neku nedoumicu, nešto da izrazim,kad god sam imala nešto da sebi objasnim, papir bi me čekao. Pisanje je bilo moj način da razgovaram – sa sobom. Bez filtera, bez potrebe da me iko razume. Tada nisam znala da to nije samo hobi, već oblik unutrašnje higijene. I terapije.

Trenutak kad pisanje postane javno

U nekom trenutku te reči koje su bile samo moje počele su da traže svetlo. Prva javna objava… Sećam se tačno o čemu je bila, a sećam i osećaja. Kao da sam se skinula gola pred nepoznatim ljudima i pitala: Da li me vidite? A još važnije: Da li me razumete?

Pisanje postaje javno u trenutku kad prestaneš da pišeš samo za sebe. Kad pustiš da tvoja priča možda postane i nečija.

Pisanje kao most

Kada neko napiše: „Hvala ti, kao da si mene opisala“, tada sve dobija smisao. Jer, istina je – niko ne želi da bude sam u onome što oseća. A mi, ljudi koji pišemo javno, često smo ti tihi saveznici. Nismo terapeuti, gurui, ni influenseri. Samo ljudi koji su odlučili da podele ono što mnogi prećute.

Cena iskrenosti

Naravno da nije uvek lako. Postoji ta tanka granica između iskrenosti i preterane izloženosti. Ljudi čitaju tvoje reči, ali ne znaju tvoje granice. Najgori su oni što ti prećute sve – pa ćute kao osuda.

Ponekad se pitam: Da li sam rekla previše? Da li sam pustila previše ljudi da vide previše mene?

Autentičnost kao izazov

Svi govore o autentičnosti. Ali biti iskren u svetu filtera i algoritama nije uvek popularno. Istina često ne prolazi dobro. Ponekad je suviše tiha, suviše spora, suviše obična. A ipak – ako ne pišem istinito, onda ne pišem uopšte.

 Ne umem da lažem između redova. I to je možda moj dar, ali i moj rizik.

Da li bih pisala i da me niko ne čita?

Sigurno. Ali ne na ovaj način.

Ovo javno pisanje – ono koje stavljam na blog, Instagram – traži i publiku. Ne zato što mi je potrebna potvrda, već zato što je smisao u razmeni. Pišem da bih spojila. Sebe sa sobom. Sebe sa drugima. I možda, nekad, nekog sa samim sobom.

Hvala ti što čitaš.
U svetu brzine, hvala na odvojenom vremenu. A vreme je danas najređa valuta.
I obećavam da ću nastaviti da pišem – dok god to ima smisla. Za mene. I, nadam se, za tebe.

Varošanka 🖋️
Priče sa ivice svakodnevice.