Ne može antibiotik – lek da otupiš na sve što se dešava -može!

Paradoks lekova u Srbiji: Zašto je lakše dobiti tabletu za smirenje nego antibiotik?

Zamislite da vam treba antibiotik zbog ozbiljne bakterijske infekcije, ali do njega ne možete lako doći bez recepta i pregleda lekara. S druge strane, lek za smirenje – koji može izazvati zavisnost i dugoročne posledice – u mnogim slučajevima možete nabaviti bez mnogo problema. Da li je ovo mudra zdravstvena politika ili pokazatelj društvenog problema?

Stroga kontrola antibiotika – opravdana ili preterana?

U poslednjih desetak godina, Srbija je pooštrila pravila o izdavanju antibiotika kako bi smanjila njihovu prekomernu i neopravdanu upotrebu. Ovaj potez ima čvrsto medicinsko uporište – globalna pretnja bakterijske rezistencije postaje sve veći problem, a nekontrolisana upotreba antibiotika vodi ka tome da u budućnosti više ne budu efikasni.

Međutim, problem nastaje kada pacijentima koji ih zaista trebaju postane teško dostupni. Dugi redovi u domovima zdravlja, čekanje na preglede i birokratija otežavaju proces, zbog čega neki pribegavaju snalaženju – kupovini antibiotika „na crno“ ili traženju poznanika da im ih nabave.

Benzodiazepini – lek ili zamka?

Nasuprot tome, lekovi za smirenje, poput bromazepama, diazepama i alprazolama, često se propisuju bez previše razmišljanja. Mnogi ljudi ih koriste godinama, ponekad i bez stvarne potrebe, što dovodi do ozbiljne zavisnosti. Iako bi i oni trebalo da se izdaju strogo kontrolisano, u praksi ih je mnogo lakše dobiti – bilo preko recepta koji se rutinski produžava ili čak kupovinom u apotekama koje ne poštuju pravila.

Postavlja se pitanje: kako smo došli do toga da je društveno prihvatljivije konstantno uzimati lekove koji utiču na psihu nego na organizam? Da li se na ovaj način, umesto rešavanja uzroka problema, samo potiskuju emocije i guši mogućnost promene?

Da li smo izgubili balans?

Jasno je da kontrola antibiotika ima medicinsku osnovu, ali je isto tako jasno da postoji nedostatak sistemske kontrole u propisivanju i izdavanju lekova za smirenje. Dok jedni lekovi postaju teško dostupni, drugi se koriste kao brzo rešenje za stres, anksioznost i nesanicu – umesto da se posvetimo pravim uzrocima ovih problema, poput loših životnih uslova, ekonomske nesigurnosti i mentalnog zdravlja.

Ako sistem već želi da zaštiti građane od pogrešne upotrebe lekova, zar ne bi trebalo da se podjednako vodi računa o svim vrstama lekova, a ne samo o antibioticima? I gde povlačimo granicu između zaštite zdravlja i birokratskog otežavanja pristupa terapiji?

Kako sam se i sama našla u situaciji da sam bila toliko bolesna da mi je odlazak kod lekara bio gotovo nemoguć, jer me je sastavila temperatura koja mi nije spadala danima i koja me je prikovala za krevet, susrela sam se sa birokratijom da mi je nabavka antibiotika koji će mi rešiti problem temperature i pomoći mi da se osećam dovoljno dobro da mogu barem iz kreveta da ustanem, da odem kod lekara, morala sam postaviti ovo pitanje.

Ljudi, da li je ovo normalno? Ćuti i lezi tu, neka te sprži temperatura, nema antibiotika, uzmi bromazepan da ti bude svejedno i da se ne nerviraš što ćeš spontano sagoreti…

Šta vi mislite – da li je ovakav sistem opravdan ili bi trebalo menjati pravila? Podelite svoje mišljenje u komentarima!

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Varošanka (@varosanka_)

Tanja Glišić

#ParadoksZdravstva #Antibiotici #LekoviZaSmirenje #MentalnoZdravlje #JavnoZdravlje #Diskusija