Moral je samo iluzija dok nas ne razotkriju

Danas živimo u društvu gde svi delujemo kao moralne sudije, spremni da osudimo tuđe greške, ali istina je jednostavna: mnogima od nas nije problem da činimo loše stvari sve dok niko ne sazna za to. Zlo je prisutno svuda – u odnosima, na poslu, pa čak i u porodici. Nije nas briga za štetu koju nanesemo drugima sve dok je ona skrivena iza zatvorenih vrata.

Problem nije u tome što činimo zlo. Problem nastaje kada se sazna. Kada osoba koja je povređena konačno odluči da progovori, odjednom svi postajemo zatečeni, kao da nismo znali šta se dešava. Reakcije su predvidljive: optuživanje, sramoćenje, izbegavanje odgovornosti. Koliko puta smo čuli rečenice poput “Što to nisi ranije rekao/la?” ili “Preteruješ, nije bilo tako strašno”? Time se ne samo pokušava obezvrediti iskustvo onog ko je zlo pretrpeo, već se stavlja akcenat na to kako bi bilo bolje da je ta osoba ćutala. Jer, u tišini, zlo je bezopasno – bar za one koji ga čine.

Stvarni šok ne dolazi iz samog čina povređivanja drugih. Dolazi iz činjenice da su ti ljudi raskrinkani, uhvaćeni na delu. Nisu prestali da čine loše zato što im je savest proradila, već zato što više ne mogu da sakriju svoje postupke. Sve dok zlo ostaje neotkriveno, svi su spokojni. Ali kad se istina pojavi, dolazi vreme za krivicu – ne zbog onoga što je urađeno, već zato što je konačno viđeno.

Zato, da li stvarno možemo govoriti o moralnim vrednostima? Ili smo samo društvo koje čini zlo bez problema sve dok je ono prikriveno i ne postoji svedok?

Tanja Glišić